Izvor: Biznis.rs | Foto: Biznis.rs

Tajni ugovor RFZO i Sinofarma tokom pandemije

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) nedavno je objavio izveštaj o kontroverznom ugovoru između Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) i kompanije Sinofarm, sklopljenom tokom pandemije koronavirusa. Ovo otkriće pokreće brojna pitanja o transparentnosti i efikasnosti državnih nabavki u kriznim situacijama.

Pozadina tajnog ugovora RFZO i Sinofarma

Na samom početku pandemije, RFZO je organizovao sastanak sa kompanijama koje su bile u mogućnosti da obezbede neophodnu medicinsku opremu. Država je obećala avansno plaćanje i pomoć oko transporta, a prema izvorima CINS-a, sastancima su prisustvovali i predstavnici BIA-e, što dodatno naglašava ozbiljnost situacije.

Dan nakon proglašenja vanrednog stanja, beogradska kompanija Sinofarm, sa tridesetogodišnjim iskustvom, sklopila je ugovor sa RFZO-om. Vrednost ovog ugovora iznosila je približno 7,6 milijardi dinara, što je ekvivalentno sumi od oko 64 miliona evra sa uračunatim PDV-om. Za ovaj iznos, Sinofarm se obavezao da će državi isporučiti impresivnu količinu medicinske opreme:

  • Preko 700.000 zaštitnih maski
  • Skoro 1,5 miliona kombinezona
  • Otprilike dva miliona mantila
  • Oko 13 miliona kecelja

Uslovi i kontroverze ugovora

Ponuda kompanije Sinofarm, sastavljena istog dana kada je sklopljen ugovor, sadržala je klauzulu o avansnom plaćanju celokupnog iznosa. Ovo je neuobičajena praksa u javnim nabavkama i može izazvati zabrinutost o finansijskom riziku za državu.

Sinofarm se obavezao da će isporučiti robu kliničkim centrima u roku od devet dana od potpisivanja ugovora. Pored toga, ugovor je sadržao klauzulu o striktnoj poverljivosti, što je izazvalo sumnje u transparentnost procesa.

Iako je oprema proizvedena u Kini, planirano je da se avioni zaustavljaju i na aerodromima u Sjedinjenim Američkim Državama i Indiji, što je dodatno komplikovalo logistiku i potencijalno povećalo troškove.

Nejasnoće oko troškova transporta

Jedna od glavnih kontroverzi vezanih za ovaj ugovor tiče se troškova transporta. U ponudi Sinofarma navedeno je da cena ne uključuje transport, međutim, potpisani ugovor navodi da su troškovi prevoza ipak uključeni u cenu. Ova neusklađenost izaziva pitanja o stvarnim troškovima i potencijalnim skrivenim naknadama.

Mediji su tokom vanrednog stanja izveštavali da je oprema dopremana letovima koje je, između ostalih, organizovala vlada. Međutim, iz dostupne dokumentacije nije jasno ko je snosio troškove prevoza za robu koju je Sinofarm isporučio državi.

Nedostatak transparentnosti i odgovora nadležnih

RFZO nije pružio odgovore na pitanja o javnim nabavkama, niti je obelodanio informacije o ukupnom broju sklopljenih ugovora i njihovoj vrednosti. Ovo ćutanje dodatno produbljuje sumnje u transparentnost celokupnog procesa.

CINS je pokušao da dobije dokumentaciju na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali je ona prosleđena vladi koja ju je proglasila tajnom. Ni vlada nije odgovorila na zahteve i pitanja CINS-a, što dodatno otežava razotkrivanje detalja ovog kontroverznog ugovora.

Implikacije i potreba za većom transparentnošću

Ovaj slučaj otvara važna pitanja o transparentnosti javnih nabavki u kriznim situacijama. Iako je razumljivo da u vanrednim okolnostima postoji potreba za bržim i fleksibilnijim procedurama, to ne bi smelo da bude na uštrb javnog interesa i odgovornosti.

Neophodno je uspostaviti ravnotežu između efikasnosti u kriznim situacijama i održavanja visokih standarda transparentnosti i odgovornosti. Ovo bi moglo uključivati:

  1. Uvođenje posebnih procedura za hitne nabavke koje bi osigurale brzu reakciju, ali i očuvale transparentnost
  2. Jačanje uloge nezavisnih nadzornih tela u praćenju javnih nabavki tokom vanrednih situacija
  3. Poboljšanje komunikacije sa javnošću o razlozima i detaljima hitnih nabavki

U zaključku, slučaj tajnog ugovora između RFZO-a i Sinofarma naglašava potrebu za boljim balansiranjem hitnosti i transparentnosti u javnim nabavkama tokom kriznih situacija. Iako je brza reakcija bila neophodna tokom pandemije, nedostatak transparentnosti može dugoročno narušiti poverenje javnosti u institucije i procese javnih nabavki.