Nedavno usvojen zakon o stanovanju u Holandiji, osmišljen da poboljša pristupačnost stanovanja, paradoksalno je doveo do niza neočekivanih izazova na tržištu nekretnina. Ova analiza istražuje kompleksne posledice nove regulative i njen uticaj na stanodavce, stanare i celokupno tržište nekretnina u zemlji.
Ključne odredbe novog zakona o stanovanju
Novi zakon o stanovanju u Holandiji uveo je značajne promene u regulisanju tržišta nekretnina. Jedna od ključnih odredbi je sistem vrednovanja nekretnina prema tri kriterijuma: stanju, veličini i energetskoj efikasnosti. Ovaj sistem ima za cilj da ograniči mesečnu kiriju za približno 2,5 miliona domova na 880 evra za domaćinstva sa godišnjim prihodima manjim od 52.671 evra. Za ostale nekretnine obuhvaćene zakonom, maksimalna mesečna zakupnina je postavljena na 1.158 evra.
Pored toga, zakon je proširio kontrolu stanarine na dodatnih 300.000 stambenih jedinica, čime je obuhvaćeno gotovo 96% svih nekretnina za iznajmljivanje u zemlji. Ova mera je dizajnirana da zaštiti stanare sa niskim i srednjim primanjima od potencijalno nepravednih povećanja zakupnine.
Neočekivane posledice na tržište nekretnina
Uprkos dobrim namerama, novi zakon je doveo do niza neočekivanih posledica na holandskom tržištu nekretnina. Mnogi stanodavci, nezadovoljni ograničenjima na cene zakupa, odlučuju se za prodaju svojih nekretnina umesto iznajmljivanja. Ovo je dovelo do smanjenja ponude stanova za iznajmljivanje, što dodatno otežava situaciju za one koji traže stan.
Prema podacima OECD-a, Holandija ima najveći udeo izdatih kuća u Evropi, sa približno četvrtinom u vlasništvu privatnih stanodavaca. Međutim, novi zakon je značajno uticao na ovaj sektor, primoravajući mnoge stanodavce da preispitaju svoje investicije.
Uticaj na cene nekretnina i dostupnost stanovanja
Paradoksalno, zakon koji je trebalo da učini stanovanje pristupačnijim, doveo je do povećanja cena nekretnina. Prosečna prodajna cena kuće u Holandiji dostigla je 468.000 evra u drugom kvartalu, što predstavlja porast od 7,2% u odnosu na prethodni kvartal - najveći skok u poslednjih 30 godina.
Ovaj trend je dodatno otežao situaciju za potencijalne kupce. Da bi priuštili prosečnu kuću, Holanđani bi trebalo da zarađuju gotovo 95.000 evra godišnje, što je dvostruko više od prosečnih primanja u zemlji. Ovo je stvorilo situaciju u kojoj je kupovina nekretnine postala nedostižna za veliki deo stanovništva.
Izazovi u izgradnji novih stanova
Holandija se suočava sa značajnim izazovima u izgradnji novih stambenih jedinica. Procenjuje se da je zemlji potrebno oko 100.000 novih stanova godišnje kako bi održala korak sa rastom stanovništva. Međutim, stvarna izgradnja zaostaje za ovim ciljem za gotovo trećinu. Ovaj manjak je dodatno podstakao rast cena nekretnina, sa povećanjem od preko 30% za neuređene stanove od 2012. godine.
Reakcije i kritike na novi zakon
Zagovornici novog zakona, uključujući bivšeg ministra stanovanja Huga de Jongea, ističu da je ova mera bila neophodan odgovor na višegodišnji stalni rast kirija. Cilj je bio zaštita građana sa nižim i srednjim prihodima od potencijalno nepravednih praksi stanodavaca.
Međutim, kritičari, uključujući kompanije poput Heimstaden Bostad AB, koja poseduje 13.500 stanova širom Holandije, upozoravaju da je zakon dodatno otežao pronalaženje stanova za iznajmljivanje. Ova kompanija je već započela proces prodaje 20% svojih nekretnina u Holandiji.
Budućnost zakona o stanovanju i tržišta nekretnina
Uprkos kritikama, holandska vlada trenutno ne planira značajne izmene zakona. Novi premijer Dik Šuf najavio je samo mogućnost manjih prilagođavanja ukoliko se za tim ukaže potreba. Međutim, stručnjaci upozoravaju da bi neke odredbe zakona, poput zabrane kratkoročnog zakupa, mogle dovesti do neočekivanih posledica, kao što je favorizovanje stranih stanara koji će verovatnije napustiti zemlju nakon nekoliko godina.
U zaključku, novi zakon o stanovanju u Holandiji, iako osmišljen sa dobrim namerama, doveo je do kompleksnih izazova na tržištu nekretnina. Balansiranje između zaštite stanara i održavanja zdravog tržišta ostaje ključni izazov za kreatore politike u narednom periodu.