Najavljeno povećanje minimalne zarade u Srbiji za 2023. godinu izazvalo je brojne debate o njegovoj adekvatnosti u kontekstu rastućih životnih troškova. Stručnjaci upozoravaju da predloženo povećanje neće biti dovoljno za obezbeđivanje dostojanstvenog života radnicima, ističući potrebu za sveobuhvatnijim pristupom socijalnoj politici.
Nedovoljna minimalna zarada za pokrivanje troškova života
Prema rečima Vladimira Simovića iz Centra za politike emancipacije, najavljeno povećanje minimalne zarade od 14% daleko je od dovoljnog da isprati rastuće troškove života. Simović ističe da je za pristojan život u Srbiji neophodna plata od približno 114.000 dinara, dok će najavljeno povećanje dovesti minimalnu zaradu do oko 40.000 dinara.
"Predloženi iznos je daleko ispod potrebnog za zadovoljavanje socijalnih i egzistencijalnih potreba radnika i njihovih porodica," naglašava Simović. On upozorava da će, s obzirom na očekivani nastavak rasta inflacije, najavljeni iznos minimalca biti nedovoljan da radnici prežive od svog rada.
Uticaj inflacije na realnu vrednost minimalne zarade
Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, ukazuje na zabrinjavajući trend. "Kada uporedimo poslednje podatke o inflaciji za jul 2022, koja je bila nešto ispod 13%, sa rastom minimalne zarade u istom periodu, vidimo realan pad minimalne zarade od približno 8%," objašnjava Bradaš. Ona predviđa da će najavljeno povećanje od 14% biti "pojedeno" inflacijom znatno pre početka 2023. godine.
Bradaš takođe kritikuje politiku vlade vezanu za poreske olakšice, postavljajući pitanje opravdanosti smanjenja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i povećanja neoporezivog dela zarade za sve poslodavce. Ona ističe da se time država odriče značajnih sredstava, posebno kada je reč o visokopla?enim radnicima i novonastanjenim strancima sa visokim primanjima.
Socijalni aspekt minimalne zarade i radnička prava
Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad, naglašava da je minimalna zarada pre svega socijalna, a ne ekonomska kategorija. "Ona bi trebalo da bude minimalan izraz prava na dostojanstvenu zaradu, koje se pojavljuje u mnogim međunarodnim instrumentima," objašnjava Reljanović.
Međutim, on ističe da trenutni Zakon o radu u Srbiji štiti prvenstveno poslodavce, a ne radnike. Reljanović upozorava na trend da minimalna zarada postaje norma, a ne izuzetak, što dovodi do toga da sve veći broj radnika prima minimalac, čak i kada poslodavci povećavaju svoju profitabilnost.
Uticaj niskih primanja na kvalitet života i obrazovanje
Andrijana Kocić iz organizacije Alternativni centar za devojke skreće pažnju na posledice siromaštva na porodice i decu. Ona ističe da između 500.000 i 700.000 ljudi u Srbiji živi u apsolutnom siromaštvu, a mnogi od njih su upravo primaoci minimalne zarade.
Kocić navodi alarmantni primer vezan za obrazovanje: "Ako uzmemo u obzir da se cena kompleta udžbenika kreće između 8.000 i 17.000 dinara, a minimalna potrošačka korpa predviđa samo 128 dinara mesečno za obrazovanje, jednoj tročlanoj porodici bi trebalo između šest i jedanaest godina da kupi jedan komplet udžbenika za jedno dete." Ovaj primer jasno ilustruje nesrazmeru između minimalnih primanja i realnih troškova života.
Stambeno pitanje i minimalna zarada
Marko Aksentijević iz organizacije Ministarstvo prostora ukazuje na problematiku stanovanja za primaoce minimalne zarade. On ističe da statistika često ne uspeva da obuhvati realnu situaciju, zanemarujući činjenicu da mnogi žive u višegeneracijskim domaćinstvima zbog nemogućnosti da priušte samostalno stanovanje.
"U minimalnoj potrošačkoj korpi, izdvajanja za stanovanje, grejanje i struju iznose oko 8.260 dinara. Taj iznos danas nije dovoljan čak ni za kubik drva, koji je tradicionalno najjeftiniji način grejanja," naglašava Aksentijević. On dodaje da čak i porodice sa dva prosečna primanja teško mogu priuštiti adekvatno stanovanje u trenutnim tržišnim uslovima.
Zaključak: Potreba za sistemskim rešenjem
Pitanje minimalne zarade u Srbiji zahteva hitno i sistematsko rešavanje. Stručnjaci se slažu da trenutno najavljeno povećanje nije dovoljno za obezbeđivanje dostojanstvenog života radnicima i njihovim porodicama. Potreban je sveobuhvatan pristup koji će uzeti u obzir realne troškove života, inflaciju i socijalne potrebe građana, uz istovremeno balansiranje ekonomskih interesa države i poslodavaca.