Srbija se već više od decenije suočava sa ozbiljnim nedostatkom profesionalnih vozača, što značajno utiče na transportni sektor i privredu zemlje. Ovaj problem ima višestruke uzroke i posledice, a rešenja su složena i zahtevaju saradnju različitih sektora.
Uzroci nedostatka profesionalnih vozača u Srbiji
Kriza profesionalnih vozača u Srbiji ima duboke korene. Prema rečima Aleksandra Spasića, generalnog sekretara Poslovnog udruženja "Međunarodni transport", problem je počeo da se manifestuje pre otprilike 12 godina, kada je značajan broj vozača napustio zemlju u potrazi za boljim uslovima rada u Sloveniji. Ovaj trend se nastavio, a situacija se dodatno pogoršala ukidanjem obaveznog vojnog roka, koji je bio važan izvor obučenih vozača.
Paralelno sa ovim promenama, došlo je do razvoja privrede i povećane potražnje za teretnim vozilima, što je stvorilo dodatni pritisak na već oslabljenu bazu profesionalnih vozača. Spasić objašnjava: "Kada je presušio glavni izvor vozača – gašenje obaveznog vojnog roka – morali smo se osloniti na samoinicijativnu obuku kroz auto-škole, što se pokazalo nedovoljnim za zadovoljenje rastućih potreba tržišta."
Izazovi u obuci novih profesionalnih vozača
Usaglašavanje sa zakonodavstvom Evropske unije 2019. godine donelo je nove izazove u oblasti obuke vozača. Uvedena je obaveznost licenciranja profesionalnih vozača, što je značajno povećalo troškove i vreme potrebno za sticanje kvalifikacija. Spasić ističe: "Sada, pored auto-škole, vozači moraju pohađati i centar za obuku profesionalnih vozača, što predstavlja dodatni finansijski i vremenski trošak."
Troškovi obuke su postali značajna prepreka za mnoge potencijalne vozače. Prema grubim procenama, ukupni troškovi za sticanje dozvole C i CE kategorije, zajedno sa obukom u centru za profesionalne vozače, mogu dostići približno 2.500 evra. Ovo predstavlja značajnu investiciju za mlade ljude koji tek ulaze na tržište rada.
Problemi u srednjem stručnom obrazovanju
Spasić ukazuje na još jedan važan aspekt problema – nedovoljno iskorišćen potencijal srednjih stručnih škola. "U Srbiji postoji oko tridesetak saobraćajnih škola koje obrazuju vozače. Međutim, učenici završavaju školovanje sa 18 godina, ali ne mogu odmah početi raditi kao profesionalni vozači zbog zakonskih ograničenja," objašnjava on.
Ovaj problem je dodatno pogoršan činjenicom da učenici nakon završetka škole moraju čekati do 21. godine da bi mogli pohađati obuku za CE kategoriju u auto-školama. To znači da godišnje oko 1.300 potencijalnih profesionalnih vozača ne može odmah ući u profesiju, što predstavlja značajan gubitak za sektor koji vapi za novim kadrovima.
Plate i uslovi rada kao faktori odlaska vozača
Suprotno uobičajenom mišljenju, Spasić tvrdi da niske plate nisu glavni razlog odlaska vozača u inostranstvo. "MT vozači na destinacijama do zapadne Evrope imaju prosečna mesečna primanja između 1.500 i 1.800 evra, što se ne može smatrati niskim," kaže on. Umesto toga, glavni razlozi odlaska su loši uslovi rada, posebno dugo čekanje na granicama i u carinarnicama.
Ovi problemi direktno utiču na efikasnost prevoznika i njihovu sposobnost da povećaju plate vozačima. Spasić objašnjava: "Kada vozilo umesto očekivanih 12.000 do 15.000 kilometara mesečno pređe samo 8.000 do 10.000 zbog zastoja na granicama, poslodavac nema mogućnost da poveća plate vozačima."
Potencijalna rešenja i budući izazovi
Kako bi se prevazišla kriza nedostatka profesionalnih vozača, predlaže se nekoliko rešenja:
- Unapređenje sistema srednjeg stručnog obrazovanja i bolja promocija saobraćajnih škola
- Implementacija srednjih škola u sisteme centara za obuku profesionalnih vozača
- Poboljšanje uslova rada, posebno smanjenje vremena čekanja na granicama
- Razmatranje uvoza radne snage iz drugih zemalja kao kratkoročnog rešenja
Spasić naglašava da uvoz radne snage nije idealno rešenje: "Moje lično mišljenje je da to apsolutno nije povoljnija opcija. Država još uvek može da se trgne i shvati da ima dobar sistem srednjih stručnih škola, koje su druge zemlje ugasile u želji da oforme centre za profesionalne vozače."
Za dugoročno rešenje problema, potrebna je saradnja između državnih institucija, privrede i obrazovnog sektora. Spasić zaključuje: "Ako uspostavimo dobar i pristupačan sistem školovanja, ako obezbedimo da uslovi posla budu takvi da se vozači ne umaraju psihički i fizički danima po granicama i carinarnicama, omogućimo veće mesečne kilometraže vozila i prevoznici će rado više platiti vozače, jer će i sami više prihodovati."
U zaključku, kriza profesionalnih vozača u Srbiji zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje unapređenje obrazovanja, poboljšanje uslova rada i sistemske promene u transportnom sektoru. Samo kroz koordinisane napore svih relevantnih aktera moguće je prevazići ovaj izazov i osigurati stabilan razvoj transportne industrije u Srbiji.